E-učionica za učenje fizike

Radovi učenika

Holografija

Princip holografije je otkrio mađarski naučnik Denis Gabor i za to je 1971 dobio Nobelovu nagradu za fiziku.

Holografija je metod dobijanja likova u prostoru. Naziv potiče od grčke reči ,,holos“ što znači potpun i ,,grafos“ što znači crtež. Hologram je snimak interferencione slike.

Metod se zasniva na pojavi interferencije svetlosti pri čemu se stvaraju i reprodukuju trodimenzionalne slike na fotografskoj ploči primenom koherentne svetlosti lasera. Na fotografskoj ploči osim rasporeda intenziteta svetlosnoih zraka kao u običnoj fotografiji registruju se smerovi i faze. Na ovaj način holografija omogućava memorisanje pune trodimenzionalne strukture objekta.

Da bi se u potpunosti razumeo nastanak holograma, potrebno je razumeti nastanak fotografije.
Fotografija se zapisuje pomoću svetlosti i odatle sledi naziv – fotogram. Dakle, fotografija je postupak zapisivanja slikovne informacije o objektu. Fotografija (fotogram) zaista sadrži pigmente čijim je rasporedom na fotografskoj ploči ili papiru fizički zapisana slika.

Za razliku od fotograma, hologram se sastoji od niza podataka o veličini, obliku, svetlosti i kontrastu oblika koji se prikazuje, sastavljen u mikroskopskim, kompleksnim i isprepletanim uzorcima. Takvi uzorci su mogući zbog laserskog svetla. Kada se svetlost odbija od trodimenzionalnog objekta ono formira trodimenzionalno složeni uzorak, a kako bi se prikazao ceo uzorak, svetlost mora biti jednobojna i koncentrisana tj. koherentna. Ovim se kreira iluzija u očima posmatrača koji hologram doživljavaju kao stvaran objekat.

Zanimljivo je da kada se hologramska ploča razbije, iz svakog njenog delića može se rekonstruisati kompletna prvobitna slika, prethodno zapisana na ploči. Iako se gube detalji, prikaz slike je potpun i može se iskoristiti bilo koji deo ploče, bilo da je to sam centar ploče ili njen rub.

Način dobijanja holograma

1. Osnovno podešavanje

Laserski zrak (izvor monohromatske i koherentne svetlosti) se usmerava ka 2 ogledala. Zrak odbijen od objekta i referentni zrak formiraju hologramsku sliku.

2. Podešavanje u liniji

Laserska svetlost se usmerava na divergentno sočivo i hologramsku emulziju u istoj liniji. Odbijeni zrak od objekta formira hologramsku sliku.

hologram-linesetup

slika: podešavanje u liniji. izvor: http://gpetrov.blogspot.com/2010/03/blog-post_24.html

3. Iluminacija

Laserski zrak se usmerava na rasipno sočivo i objekat. Posmatrač, laser i objekat su postavljeni kao na slici.

Demonstracija 3D Holograma:

Hologrami su danas značajni deo moderne industrije zabave. Prema predviđanjima eksperata tehnologija holograma će se još značajnije razvijati i primenjivati u budućnosti.

Literatura:

  1. Fizika sa zbirkom zadataka i priručnikom za labaratorijske vežbe za II razred srednje škole, M.Raspopović, D.Ivanović, D.Krpić, S.Božin, I.Aničin, B.Urošević, S.Žegarac, E.Danilović, I.Vasiljević
  2. http://sr.wikipedia.org/sr/Холографија
  3. http://science.howstuffworks.com/hologram8.htm

Rad je napisao Nemanja Radisavljević učenik II1 razreda škole Politehnika – škola za nove tehnologije, smer tehničar robotiku i član kreativnog tima Fizikica (objavljeno 7. juna 2015).

Veštački sateliti

Veštački sateliti su tvorevine ljudskog porekla koji kruže oko Zemlje. Ukoliko se sateliti kreću po ekvipotencijalnim površinama oni ne vrše rad protiv sila gravitacionog polja. Ekvipotencijalne površine su površine na kojima potencijal gravitacionog polja ima istu vrednost. Sateliti su u bliskom kontaktu sa spoljašnjim delom Zemljine atmosfere.

Stvaranje veštačkih satelita se odrazilo u različitim oblastima ljudskog života pre svega u tehnološko-društvenom razvoju  i napretku komunikacije. Takođe, u velikoj meri je značajna primena vestačkih satelita i u vojnoj oblasti.

Kako je sve krenulo?

Godine 1946. američki astrofizičar Lyman Spitzer je prvi dao ideju o postavljanju teleskopa u Zemljinu orbitu ili na neku drugu lokaciju u Svemiru. To je bilo deceniju pre lansiranja prvog satelita po imenu Sputnik u orbitu. Spitzer je predložio veliki satelit koji bi kružio oko naše planete i obavljao posmatranja svemira i njegovih objekata. Nakon lobiranja za ovaj projekt tokom 1960-ih i 1970-ih godina, isti je realizovan lansiranjem prvog Svemirskog teleskopa Hubble, optičkog tipa, 20. aprila 1990. godine. Hubble je lansiran pomoću šatla Discovery.

Prvi veštački satelit Sputnjik bio je lansiran 4. oktobra 1957  godine u čast Oktobarske revolucije u Rusiji.

Treba napomenuti da je do danas veliki broj teleskopa lansiran u orbitu. Trenutno oko naše planete Zemlje orbitira više od 5000 veštačkih satelita koji funkcionisu i još otprilike toliko tela koja više nemaju nikakvu funkciju jer su podlegli vremenu.

Zašto su sateliti značajni?

Mnogi od njih su uveliko povećali naše znanje o Svemiru. Izučavanje astronomije sa zemljine površine je ograničeno zbog smetnji uzrokovanih elektromagnetnim zračenjem zemljine atmosfere. Ova činjenica čini postavljanje asktronomskih instrumenata u svemir veoma poželjnim i značajnim za dalja istraživanja.

Takođje je potrebno napomenuti da veštački sateliti ne orbitiraju samo oko Zemljine ose, već postoje i oni koji imaju snagu i mogućnost da se odvoje i van orbititrajucih polja Zemlje.

U ovom tekstu će biti opisano nekoliko veštačkih satelita, koji su doprineli promenama u razvoju čovečanstva i značajnim otkrićima u nauci.

Način lansiranja satelita

Naučnici koji se bave planiranjem i lansiranjem veštačkih satelita imaju samo jednu opciju da izvedu taj poduhvat. Telo koje obavlja funkciju prenošenja veštačkog satelita sa Zemlje na željeno mesto je raketa nosač. Ona skladišti satelit u svoje prostorije („komore“), gde se satelit „stavi“. Nakon lansiranja, raketa se vremenom raspada na manje delove i samim tim otpušta nepotrebne ili prazne delove koji su već istrošeni; do samog cilja raketa izvrsi „rađanje“ ili otpuštanje satelita na željeno mesto.

Većina naučnih poduhvata se bave lansiranjem znatno većih veštačkih satelita. U takvim situacijama ne može ceo veštački satelit da stane u raketu pa se projekat realizuje tako što se satelit postavlja na željenom mestu, gde će rakete prebaciti potrebne delove do prvog objekta, a roboti koji su u paketu poslati sa prvim telom, će satsavljati deo po deo.

Podela veštačkih satelita

Postoji veći broj podela veštačkih satelita (prema odredjenim zahtevima, obavezama i zaslugama): telekomunikacioni, meteorološki, astronomski, navigacioni, minijaturni, sateliti za posmatranje planeta, vojni sateliti, svemirske stanice.

U daljem tekstu će biti posebno opisani metereološki sateliti i svemirske stanice zato što su posebno značajni za razvoj nauke i praktično svakodnevno nas snabdevaju novim informacijama.

Meteorološki veštački sateliti

Meteorološki satelit je model satelita koji se primarno koristi za meteorološki i klimatski nadzor Zemlje. Ovi meteorološki sateliti osmatraju kretanje oblaka i njihovo strujanje. Takođe, osmatraju gradsku rasvetu, požare, dejstva konataminacije, polarnusvetlost, oluje, snežne padavine, pomeranje ledenihoblasti; prikupljaju i druge ekološke informacije koje se kasnijekoriste za analizu i obradu podataka.

Svemirske stanice

Svemirske stanice (opservatorije) su instrumenti u svemiru koje služe za posmatranje udaljenih planeta, galaksija i drugih svemirskih objekata. Koriste se u svrhu izviđanja i prikupljanja informacija.

Mnoge svemirske opservatorije su završile svoje misije, dok druge još uvek rade. Do sada su satelite lansirali NASA, ESA , Japanska Svemirska Agencija i Sovjetski svemirski program (današnji Roskosmos).

Medjunarodna svemirska stanica

Međunarodna svemirska stanica (engl. International Space Station) je zajednički projekat 6 svemirskih agencija SAD, Rusije, Japana, Kanade, Brazila i Evropske Unije.

o-INTERNATIONAL-SPACE-STATION-facebook

Slika: Međunarodna svemirska stanica; izvor: http://www.wikipedia.com

Izgradnja međunarodne svemirske stanice počela je 1998. godine lansiranjem u orbitu ruskog modula Zarja. Od 2. novembra 2000. godine na Međunarodnoj svemirskoj stanici se neprekidno nalazi posada od tri člana a planirano je da se od 2009. godine stalna posada proširi na šest članova.

Po završetku izgradnje 2011. godine Međunarodna svemirska stanica ima dimenzije od 110 × 90 × 30 metara a planirano je da bude korišćena barem do 2016. godine.

Svemirska stanica se nalazi u orbiti oko Zemlje na visini od 360 kilometara (tip orbite koji se uobičajeno naziva niska orbita). Stvarna visina se menja po nekoliko kilometara pošto otpor atmosfere snižava orbitu a povremeno se vrši korekcija (podizanje) orbite. Stanica dnevno gubi od 65 do 100 metara u visini. Trajanje jedne orbite (orbitalni period) je oko 92 minuta. Stanica je do sada napravila preko 37500 orbita.

Habl satelit

Svemirski teleskop Habl (HST) je projekat nastao saradnjom Nase i Evropske svemirske agencije. Teleskop se nalazi u orbiti oko Zemlje i snima 5 puta kvalitetnije slike svemirskih tela i pojava, kao i mnoštvo naučnih informacija. Posmatranja se mogu izvoditi u vidljivom, infracrvenom i ultraljubičastom delu spektra. Habl je na mnoge načine izmenio ljudsko razmišljenje o svemiru – doneo je revoluciju u modernu astronomiju i to ne samo kao vrlo dobar instrument, već i kao stalan podsticaj novim istraživanjima.

hubble

Slika: Habl satelit; izvor:www.wikipedia.com

Gradnja je započeta 1977. godine a odlučeno je da se teleskop nazove po Edwinu Hubbleu. Teleskop je završen 1985. godine, nakon odlaganja zbog katastrofe Čelendžera 1986. Teleskop je lansiran 1990. godine.

Međutim, nakon prvih snimaka, bilo je jasno da sa Hablom nešto nije u redu. Slike su bile mutne i nisu se mogle fokusirati. Sa sledećim letom šatla greška je popravljena – ogledalo je zamjenjeno novim. Slike koje su zatim usledile bile su bolje od svih do tada. Usledile su još misije servisiranja u 1997. godini i u 1999. godini.

Hablov svemirski teleskop je postavljen u kružnu orbitu oko Zemlje na visini od 600 km visine uz pomoć svemirskog šatla. Zemlju obilazi pod uglom od 28,5° i napravi pun krug za prosečno 96 minuta. Srce teleskopa čini ogledalo dužine 2,4 metra. Težak je oko 10 tona a veličine kao manji autobus. Energiju dobija iz solarnih ploča dimenzija 2.6 x 7.1 metara koje mu daju energiju potrebnu za rad. Deo energije se akumulira u 6 nikl-vodikovih baterija koje mu daju energiju dok je u Zemljinoj senci. Teleskop ima dve antene: jedna za primanje naredbi sa Zemlje a druga za slanje podataka na Zemlju. Pored toga, Habl ima sistem za ispravljanje položaja, i precizne žiroskope koji pomažu u vrlo preciznim merenjima.

Habl može pomoću 4 instrumenta snimati u rasponu od infracrvenog pa sve do ultraljubičastog dela spektra. Uz jednu kameru ima dva kombinovana uređaja (spektrograf kombinovan sa kamerom). Lako se može popraviti u svemiru, bez potrebe vraćanja na Zemlju jer se sastoji od puno odvojenih modula koji se mogu lako zameniti i odvojiti.

Teleskop Habl je u svemiru od 1990. godine i poslao je preko 750.000 fotografija koje su doprinele našem boljem shvatanjem svemira i još većom fascinacijom Unirverzumom. Pogledajte link na kome se emituju fotografije i dokumentuju podaci o radu Habl satelita: http://hubblesite.org/.

Iako je rad teleskopa je predviđen do 2013. godine, očekuje se da će moći da radi još par godina. Tada će se vratiti u Zemljinu orbitu gde će izgoreti. NASA planira da nakon povratka Habla pošalje novi satlit James Webb koji će verovatno biti postavljen iza Meseca, tako da će biti u mogućnosti da pravi bolje i kvalitetnije slike.

Sputnjik

Sputnjik je bio prvi veštački satelit izbačen u orbitu 4. oktobar 1957. godine u čast godišnjice Oktobarske revolucije. On je lansiran sa kosmodroma koji je pripadao SSSR-u Bajkonur u sadašnjem Kazahstanu. U kosmos ga je odnela raketa R-7 koju je projektovao Sergej Koroljov za balističke rakete. Kretao se po orbiti udaljenoj 250 kilometara od Zemlje. Njegovo lansiranje je započelo trku u istraživanju svemira između SSSR-a i SAD.

Sputnik_asm

Slika : Satelit Sputnik; izvor:www.wikipedia.com

Tehniči podaci o ovom prvom osvajaču vasione govore sledeće. Loptasto telo od aluminijumskih legura, prečnika 58 cm bilo je hermetički zatvoreno. U njegovoj unutrašnjosti, napunjenoj inertnim gasom pod određenim pritiskom, specijalni uređaj održavao je temperaturu u propisanim granicama, neophodnim za siguran rad dva radio predajnika i akumulatora – izvora električne energije. Količina električne energije poneta sa Zemlje bila je dovoljna za tronedeljni rad ugrađene opreme. Spoljašnji deo lopte specijalno je poliran da bi se obezbedila određena svojstva upijanja odnosno odbijanja Sunčevih zraka. Na njoj su se nalazile 4 štap-antene: dve dužine 2,4 m, a dve dužine 2,9 m. Ukupna težina satelita je bila 83,6 kilograma.

Sputnjik-1 se oko Zemlje kretao putanjom sa uglom 65,1°, perigejom na 226 km i apogejom na 947 km. Period obilaska putanje bio je 96,17 minuta. Kružio je brzinom od 29,000 kilometara na sat i emitovao radio-signale na frekvencijama 20.005 i 40.002MHz, koji su mogli pratiti brojni radio-amateri širom sveta. Pošto je pune tri nedelje slao signale sa putanje i time omogućio dragocene provere osnovnih postavki leta u vasioni, Sputnjik-1 je „zaćutao“ 26. oktobra pošto su se istrošile baterije ali je nastavio da se kreće oko Zemlje. Posle 93 dana (3 meseca), 1400 obrtaja oko naše planete i oko 60 miliona prevaljenih kilometara, prvenac vasionske ere je zašao u guste slojeve atmosfere 4. januara 1958. i prestao da postoji. Posle Sputnjika 1 lansirana je serija satelita pod tim nazivom.

Zaključak

Poređenjem podataka navedenih za satelite, od 1957. godine kada je lansiran prvi satelit Sputnik (emitovao je radio signale koje su mogli da prate radio amateri) do danas kada je još aktivan Habl satelit (radi u širokom opsegu spektra elektromagnetnih talasa a rad i rezultate mozemo da pratimo svi preko navedenog linka http://hubblesite.org/ i to u realnom vremenu), uviđa se ekstremno brz razvoj tehnologija, njihov značaj i doprinos u otkrivanju novih detalja Unirverzuma. Sledeći značajni pomaci i ekspanzija u budućnosti ostvariće se svakako angažovanjem veštačke inteligencije.

LITERATURA:

1. http://sr.wikipedia.org/sr/Teleskop_Hab

2. http://hubblesite.org/

3. www.wikipedia.com

Rad je napisao Marko Gavrilović odličan učenik II7 razreda škole Politehnika – škola za nove tehnologije, smer tehničar za kompjutersko upravljanje i član kreativnog tima Fizikica (objavljeno 5. aprila 2015).

Disperzija svetlosti kao inspiracija

Inspirisan disperzijom svetlosti prilikom dekorisanja palačinke Đorđe Ćulafić, učenik škole Politehnika-škola za nove tehnologije, napravio je sledeću fotografiju:

20130519_224759

Dekoracija i slika inspirisane pojavom disperzija svetlosti, rad Đorđe Ćulafić, 20. maj 2013

Logo Fizikica

Obrenov Ratko učenik odeljenja II4, smer Tehničar za kompjutersko konstruisanje i član kreativnog tima Fizikica predložio je I verziju za logo Fizikica.

LOGO

Obrenov Ratko odeljenje II4; 9.jun 2014

Konačna verzija za Logo Fizikica, rad učenika Obrenov Ratka, objavljena je 28.juna 2014 godine. Kao inspiracija za logo uzet je Atom i boje iz spektra bele svetlosti.

LOGO2_size1

Logo Fizikica, Obrenov Ratko, 28.jun 2014 godine

Невероватан свемир

Маглина  је облак у васиони састављен од прашине и гасова. У даљем тексту су описане нове информације које су добијене уз помоћ сателита ХАБЛ а односе се на три познате маглине Прстен, Лептир и Коњска глава.

Маглина Прстен (the Ring Nebula)

Свемирски телескоп Хабл (НАСА) открива изблиза нове детаље видљиве светлости маглине Прстен¹.

Maglina Prsten

слика: Маглина Прстен. Црвена боја потиче од атома азота и сумпора, плава боја од хелијума и цијан боја од водоника и кисеоника. извор слике: http://amazing-space.stsci.edu

Објекат је нагнут ка Земљи, тако да астрономи виде прстен окренут према себи. Слике које је Хабл забележио показују да је облик маглине Прстен  компликованији  него сто су астрономи мислили. Плави гас у центру маглине  је заправо структура „фудбалске лопте“  коју пробија црвени материјал крофнастог облика. Хабл  такође открива  детаљну структуру мрака, неправилних чворова густог гаса уграђене дуж унутрашње ивице прстена. Чворови изгледају као „жица у точку бицикла“. Слике са Хабла су омогућиле истраживачком тиму да поклопи чворове бљештаве светлости око светлог, главног  прстена који је ефекат сенке.

Маглина Прстен  је позната планетарна маглина и представља сјајне остатке звезде. Мала бела тачка у центру маглине је вруће језгро звезде, звано  бели патуљак.

Маглина Прстен  је удаљена око 2.000 светлосних година у сазвежђу Лире. Димензије структуре отприлике досежу преко једне светлосне године.

Слике са Хабла су преузете 19. септембра 2011, а ухваћене су широко појасном камером. На слици, дубоко у центру плава боја представља хелијум.; цијан боја унутрашњег прстена је сјај водоника и кисеоника; и црвенкаста боја спољног прстена је из азота и сумпора.

Маглина Лептир (The Butterfly Nebula)

Овај небески објекат изгледа као деликатан лептир². Али  је далеко од спокојног. Оно што се види као лептирова крила су заправо котрљајући облаци гаса загрејани на више од 36.000 степени Фаренхајта. Гас се цепа и шаље светлост преко свемира брзином преко 600.000 километара на сат што је довољно брзо да путује од Земље до Месеца за 24 минута!

maglina leptir

слика: Маглина Лептир је звезда која умире. извор слике: 2. http://amazing-space.stsci.edu

Умирујућа звезда, некада око пет пута већа од масе  Сунца је у центру овог „беса“. Она  је избацила њен омотач гасова и сада емитује ултраљубичасто зрачења због чега одбачен материјал сјаји. Овај објекат је пример планетарне маглине, које су тако назване јер многи од њих имају округли изглед који подсећа на планету  када се посматрају кроз мали телескоп.

„Лептир“ се протеже на више од  две светлосне године, што је за око половина удаљеностиод Сунца до најближе звезде, Алфа Кентаури.

Сама централна звезда не може да се види, јер је сакривена унутар прстена крофнастог облика од прашине, која се појављује као тамно склопљена  маглина  у центру. Густ  појас прашине настаје због одлива звезде, стварајући облик класичног пешчаног сата, што је типично за неке  планетарне маглине.

Маглина Коњска глава (the Horsehead Nebula)

За разлику од других небеских објеката не постоји питање како је маглина Коњска глава добила име³. Ова позната силуета коњске главе и врата,  дуго је била мистериозна творевина међузвездане пене. Маглина је красила књиге из астрономије од њеног открића пре једног века.

maglina konjska glava

слика: Маглина Коњска глава је стуб водоника. Види се потпуно другачије ако се посматра кроз инфрацрвену камеру, него што је то случај са посматрањем у видљивом делу спектра. извор слике: 3. http://amazing-space.stsci.edu

Хаблова инфрацрвена камера показује коња у новом светлу. Маглина, која се види као сенка у спектру видљиве светлости, изгледа транспарентно и пуније када се види на инфрацрвеним таласним дужинама. Овај танак стуб водоника проткан прашином  се опире и урушава далеко од зрачења оближње звезде. Маглина  је мали део огромног комплекса звезда у сазвежђу Орион. Маглина Коњска глава ће се распасти за око 5 милиона година.

Извори:

  1. http://amazing-space.stsci.edu/gallery/detail/index.php.p=A+Hubble+gallery%40%2Cgallery%2C&i=img011
  2. http://amazing-space.stsci.edu/gallery/detail/index.php.p=A+Hubble+gallery%40%2Cgallery%2C&i=img006
  3. http://amazing-space.stsci.edu/gallery/detail/index.php.p=A+Hubble+gallery%40%2Cgallery%2C&i=img012

Рад је написао Огњен Ранковић, ученик II4 разреда школе Политехника – школа за нове технологије, смер техничар за компјутерско конструисање и члан креативног тима Физикица (објављено 14. јуна 2014).

Radioaktivno zračenje

Šta je radioaktivnost?

Radioaktivnost je spontana emisija alfa-čestica i beta-čestica iz nekih elemenata i često je praćeno i emisijom gama elektromagnih talasa. Elementarne čestice i radioaktivno zračenje se emituju iz jezgra atoma. Najuobičajeniji oblici zračenja se nazivaju alfa-čestice (α), beta-čestice (β) i gama (γ) zračenje.

radioaktivnost

Zračenja iz jezgra se događaju i prilikom emisije protona, neutrona ili pri spontanoj nuklearnoj fisiji (cepanje masivnih jezgara). U prirodi se nalazi oko 270 stabilnih i oko 50 prirodnih radioaktivnih izotopa.

Radioaktivni raspad pretvara jedno jezgro u drugo ako novo jezgro ima veću energiju veze po nukleonu nego što je imalo početno jezgro. Razlika u energiji veze (pre i posle raspada) određuje koji se raspadi mogu događati sa stanovišta zakona održanja energije.

Delovanje radioaktivnog zračenja

Svet u kojem živimo radioaktivan je od svog postanka. Postoji oko 60 radioaktivnih elemenata, koje možemo pronaći u zemlji, vazduhu, vodi, hrani i u svim živim bićima.

kosmicko-zracenje

Po tome kako su nastali, dele se na one koji su oduvek bili prisutni na Zemlji, one koji nastaju kao posledica delovanja kosmičkog zračenja i one koji su posledica stvorenih tehnologija savremenog doba. Ljudi su svojim delovanjem, razvojem nuklearnih reaktora i testiranjem nuklearnog oružja, stvorili još neke radioaktivne elemente kao što su:  stroncijum-90, jod-129, jod-131, cezijum-137, plutonijum-239 itd.

 Merenje radioaktivnog zračenja

Aktivnost radioaktivnog uzorka meri se u bekerelima (Bq). Aktivnost od 1 Bq znači jedan radioaktivni raspad u sekundi. Kako su aktivnosti uzoraka često vrlo velike u upotrebi je i veća jedinica kiri (Cu). 1 Cu iznosi 3,7∗ 1010 Bq.

Da bi se merila energija, koju putem jonizujućeg zračenja apsorbuje određeni materijal, koristi se jedinica grej (Gy). Odnos energije i mase tela koje je apsorbuje zove se apsorbovana doza.

Ako se energija od 1 J apsorbuje u 1 kg materijala govorimo o apsorbovanoj dozi od 1 Gy. Ovako definisana doza ne govori ništa o biološkom delovanju apsorbovanog zračenja. Svaka vrsta zračenja (α, β, γ) ima drugačiji uticaj na žive organizme, koji se opisuje faktorom Q. Zato se definiše ekvivalentna doza, koju dobijemo tako što apsorbovanu dozu pomnožimo faktorom Q. Jedinica za ekvivalentnu dozu je sievert (Sv).

Doza zračenja

Zračenje je neizbežan fenomen u prirodi i svaki čovek prima godišnju ekvivalentnu dozu zračenja od približno 3,5mSv. To je prosečna doza, a posledica je sledećih uticaja:

  • Udisanje radona – 2 mSv
  • Ostali radionukleoni uneseni u telo – 0,39 mSv
  • zračenje Zemlje – 0,28 mSv
  • Kosmičko zračenje – 0,28 mSv

Izvor: http://sr.wikipedia.org

Rad su napisale Nina Svilarć i Šefka Neziri učenice II3 rezreda srednje škole Politehnika, smer tehničar za kompjutersko konstruisanje (objavljeno 17.juna 2014.)

 

Komentari na: "Radovi učenika" (1)

  1. Hvala Vam na ovom divnom sajtu, vidi se da volite svoj poziv. Sve najbolje!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Oblak oznaka

%d bloggers like this: